Bacaš na koš i zarađuješ pare
Mart, 2021 – Bivša reprezentativka Srbije Maja Vučurović pisala kolumnu za naš portal
Još 2021. godine na našem portalu pokrenuli smo kolumnu koju su pisale igračice sa ex-yu prostora. Sada pravimo throwback objavljenih kolumna. Maja Vučurović bivša košarkašica, a sada instruktorica pilatesa u Španiji tada nam je vrlo emocionalno napisala tekst u kojem će se pronaći mnoge košarkašice.
Čitajte i uživajte:
Koliko ste puta do sada svi vi koji igrate čuli ovu rečenicu? Da li je samo ja slušam godinama unazad? Sigurna sam da ne. Ima nas mnogo koji razumemo šta je sa druge strane medalje. O tome se ne priča mnogo,o tome se ne piše. Pišu se samo uspesi, medalje, statistike i sume koliko godišnje zaradi svaki profesionalac. Nije lepo pisati o lošim stvarima, problemima, strahovima sa kojima se susrećes svakodnevno. A u isto vreme mislim da je veoma bitno istaknuti kroz šta sve prolazi jedan prosečan profesionalac kao što sam ja, profesionalna karijera duga 14 godina od toga 12 u inostranstvu. Mnogo zemalja, različitih kultura, jezika, ljudi, gradova… Da, hvala ti košarko. Bez tebe ništa ne bi bilo moguće. Ali malo ko zna šta sam ti ja dala,koliko žrtve i koliko odricanja. Koliko samoće i koliko bola. Koliko pitanja bez odgovora. I ne samo ja koja ovo pišem, već sve moje kolege i koleginice koje su zahvaljujući ovoj magičnoj igri dobile drugu dimenziju života.
Polako prelazeći u veteranke, sa nepunih 30, mogu da kažem da sam tokom svih ovih godina unazad doživela više kritika i loših reči na račun moje karijere, mojih odluka i mojih igara. Rano si otišla u inostranstvo.. eno je propala.. ne može da šutira samo je brza do koša. Džabe joj pare kad nema minute… Ništa me nije zaustavilo. Čak ni reči bliskih prijatelja koji me ne bi razumeli i podržavali koliko bih očekivala, nisu bili svesni kroz šta zaista prolazim. Mnogi komentari ne prijaju kada ti svakodnevno ostavljaš tvoj život na parketu. Svaki korak na parketu je rizik od povrede. One su sastavni deo sporta.
Tvoj život koji 24h dnevno živi košarku.I kada je sezona, i kada je letnja pauza. Uvek te prati obaveza, uvek trening, nema stajanja. Godišnje 10 dana pauze maksimalno. Koliko puta bih stigla na odmor i pravo iz aviona istrčala nekoliko kilometara jer me grize savest već prvi dan. Dužna sam košarci ne mogu ni na dan da je zaboravim. Ona me tera da budem savesna, organizovana i disciplinovana. Malo ko zna kada kažem 24h košarka, to zaista znači ceo dan i celu noć. Daješ sebe i prilagođavaš svoje životne rutine košarci. Uveče se moraš naspavati da bi telo izdržalo sutrašnja 2 treninga po minimum 2 sata. A preko dana moraš dobro da se organizuješ da ne izgubiš ni jedan minut odmora kada si kod kuće,ili kako ćeš bez dobrog ručka, večere, jer.. mišići se neće sami nahraniti i spremiti za sve napore kroz koje svakodnevno prolaziš. I fizičke ali i one teže a to su psihički.
O tome bi se mogla pisati knjiga koliko je psiha bitna I koliko te limitira na terenu. Ali, šta te briga,ti šutiraš na koš! I kada ruke i noge otkažu jer glava im ne dozvoljava…Ti bre samo trčkaras za loptom! Što bi mi jedan prijatelj rekao : pa ti radiš 4 sata dnevno šta te briga, odeš malo baciš na koš i dođeš kući i uživaš. Sam trening traje dva sata,a gde je zagrevanje, individualne potrebe svakog igrača, dodatne vežbe, istezanja… Uostalom koga briga. Mi znamo.
Mislim da je bitno objasniti ljudima u našoj okolini koliko bolji život nam je ova igra omogućila. Koliko je našim porodicama ulepšala život, na koliko su različitih mesta mogli da dođu da nas posete, dala nam je život, i nama i svim našim bliskim ljudima. Uspomene koje ostaju zauvek, slike koje će se vrteti dugo na nekim hard diskovima i video zapisi utakmica koji će podsećati na najlepše dane jedne mlade košarkašice. Ali isto tako podsetiti da sve što se postiglo nije došlo preko noći. Ja sam još uvek tu. Borim se svaki dan. Za mene, za moju porodicu. Igram i uživam. Posle toliko godina patnje napokon sam shvatila da je to sve tako moralo da bude i da se ovaj osećaj dugo čekao. Sada uživam. Sada ništa više nije teško. Idu i noge i ruke i glava. Sve je lako. I samo zahvlaljujući hrabrosti da se upustim u avanturu života kao premlada profesionalna košarkašica koja je proputovala pola Evrope, koja priča nekoliko jezika i koja ima prijatelje za ceo život svuda po svetu. Danas svi loši komentari utiču na mene baš onako kako treba. Ja sam danas jedna stabilna i jaka osoba spremna za sve životne izazove. Beskrajno sam zahvalna na ovoj životnoj školi. Idemo dalje još nije gotovo,ima jos da se uči.
Hvala mami I tati koji su me pustili u sve ovo samu i samo oni znaju koliko je teško svim roditeljima kada im deca odu od kuće rano, a još gore u inostranstvo u totalno nepoznato mesto sa nepoznatim ljudima. Jednog dana ću i ja saznati taj osećaj. HVALA
Autor: MAJA VUČUROVIĆ Mart, 2021.